Васа Пелагић: Вјерозаконско учење талмуда

__________________________________________________

ВЈЕРОЗАКОНСКО УЧЕЊЕ ТАЛМУДА

- ОГЛЕДАЛО ЧИВУТСКОГ ПОШТЕЊА

- по немачком израдио Васа Пелагић 1879. Репринт оригиналног издања -

__________________________________________________

У МЈЕСТО ПРЕДГОВОРА И УВОДА

Данас кад европске дипломате, гоне Србију и Румунију да признају Чивуте и њиову вјеру, као равноправне са осталим држављанима пред законом – ова је књижица потпуно умјесна и ”цјелисходна.”

Данас, кад се Чивути све више и више угњезђују не само по варошима, него и по селима, неопходно је нужно за сваку породицу свих покрајина, где Чивута има, да ову књижицу добро прочита и упамти; јер она је правилно огледало Чивута, из којег се види, да њима и сами божанствени њихов закон - “Талмуд” налазе да варају, закидају, грабе, залагивају, пањкају, мрзе, упропашћују, гуле и убијају све народе који Чивути нијесу.

Данас, кад се Чивути смирено и плачно Богу моле, не само у цркви-синагоги - него чак и по улицама, да их свијет види као скромне и побожне људе, треба сваки да сазна, сва наведена дата и доказе ове књижице, па ће увидети страховите ужасе, које Чивути и њихово јеванђеље-Талмуд, свему нечивутском свету спрема.

Уз то, из ове књижице свак ће увидети, да “мудре дипломате” европске, које веле, ко ђоја, да раде за мир, сигурност, морал, правду, срећу и благостање народа, да ти мудри државници и крманоши Европе, под заштитом Чивута и њихове вјере, можда и нехотице и по незнању, узимају у заштиту превару, лаж, подлост, грабеж, мржњу заблуду и убијство свих Нечивута, дакле и нас Хришћана, камо и ми Срби припадамо.

Пошто они прочитају ову књижицу или велику књигу ”Die Sittenlehre des Talmuds” штампану у Берлину 1876. године, увјериће се о истинитости наших ријечи.

А да је та књига и овај извод из ње потпуно вјерна, сведоче наведени цитати узети из самог божанственог Талмуда, кога је цијелог свог живота проучавао др. Аугуст Роллинг, а који је ради бољег доказа положио 1000 талира награде свакоме ономе, који изнађе да је ма који цитат у његовој књизи лажан. Таку награду одредио је за то, што Чивути говорећи таоцима да су ко бајаги, наведени цитати неистинити и да тога у Талмуду нема, али на жалост њихову, вели поменута књига њемачка, јос нико досада није могао погријешке наћи и награду од 1000 талира добити.

Стога је та књига тешки камен спотицања за Чивуте и њихову вјеру, за њихово поштење и морал, чим се они толико по свијету фале и размећу.

Др.Аугуст Роллинг, писац те за Чивуте ужасне књиге, морао је побјећи у Америку, због освете “богоизабраних” израиљћана - које наш народ зове Чивути, а и сваког оног који је у себичности њима раван, крстио је именом “ћифта”.

И чувени научар Хердервели у својој књизи ”Идеје за историју човечанства”: Ми сматрамо Чивуте, као параситско биље, које се готово свима европским народима о врат објесило, те им мање више животну снагу, крв и сок из тијела испија.” И философи њемачки- Кант и Фихте, тако исто мисле о Чивутима, велећи, да је то народ преваре, народ код кога се грађанска част не тражи.

Због тога ето и ми велимо, да је неопходно нужно, да свак живи, ко с Чивутима и њиховим једномишљеницима пазарује и живи, добро изучи све мјере тежине и дужине и све рачуне, који су нужни човеку да зна израчунати тачно све, што купује и продаје, јер бесавјесна ћифтарија ужасно закида и опкрада јадни народ и при мјерењу и при рачунању.

У име тога требало би одма ни часа часежи, да општине, свештеници, учитељи и сви пријатељи народа, отворе недељне школе и јавна предавања, да у њима и мушко и женско, и старо и младо, науче све мјере и рачуне, што му при продаји куповању треба.

То је, као и сва ова књижица, заштитник од поплаве ћифтинске пријеваре и грабежи. За ово би требало и саме скупштине и сабори народни да се брину и упуства дају, да би се што поузданије и скорије до цијели дошло.

Нек нико не мисли, да смо ми као људи, противни равноправности Чивута, јер ми пропадамо оним људма, који проповједају не само равноправност, него и једнакост и братство свију људи и народа, дакле и Чивута; али никоме не признајемо равноправност, који вјерује у Талмуда и подобне лудорије, које проповједају: заблуду, омразу, лаж, превару и стамањивање свега онога, што у Талмуда не вјерује. Равноправност треба признати Чивутима само онда кад се одреку Талмуда, па пригрле вјеру истине и правичности, братства и једнакости, јер дотле треба по Талмудски одмјеривати и судити свима онима, који и сами по Талмудски мјере и суде.

В.П.

Рекав толико умјесто предговора и увода, прелазимо излагању навода, цитата и вјерозаконског Чивутског учења Талмуда, које је у поменутој њемачкој књизи стално изложено. Извађање ово почињемо овим редом.

1. О Чивутима и њиховим ближњим* учи Талмуд овако : “Богу су милији Чивути но Анђели” (Тр. цхолин ф.91.2).

“Да Чивута нема на свијету, не би ни сунце сјало, ни киша падала, нити би икаква благослова било на земљи.” (Тр. јебам. ф.63.1).

Сваки они који није обрезан по Чивутски, јеретик је и безаконик.” (Тр. Берацх. Тр. 47.2.)* За Чивуте су ближњи само Чивути, а сви остали народи за њих су невјерници, јеретици-отпадници и безбожници.

“Као год што је човек над животињом, тако је и Чивутин над свим народима свијета од Бога постављен.” (Иб. ф.101.2).

“Који би Чивута ћушио, ошинуо. Толико је учинио гријеха, као да је самога Бога ошамарио” (Тр. Санцх. ф. 58.2).

“Као што је син од очева тијела, тако је и Чивутин од божијега тијела, па зато сваки Нечивутин мора главом платити, који би се усудио Чивутина тући” (Ибид).

Шта више Талмуд, описујући благе рајске дане вели: “да су сви народи, који Чивути нису пси и магарци” говорећи да су благи дани само за Чивуте, а не за јеретике, за псе (Тр. Мегилла. 7.2).

“Куће Нечивута, куће су животињске” (Леб. Тоб. Ф. 46.1).

Никоме, ко није Чивутин, не треба милости и помоћи указивати” (Тр. Јебам ф.12).

“Забрањено је безбожника поздравити” (Тр. Гиттин. ф.62.1). али ипак вели даље: ”Човек ваља да је увек лукав у страху божијем” (Тр. Берацх ф.17.1). ”па стога, поздравимо и невјерника само зато да му се показемо учтиви, мирољубиви и пријатељи, и да отклонимо сумњичења и изазивања” (Иб. и тр. гиллан ф. 61.1).

“Допуштено је пред безбожником (нечивутином) претварати се, да те не оштети и не уједе” (Тр. Лота.ф. 41.2).

“Најбољем јеретику узми живот, само ако можеш” (Тр. Абода. С. ф. 62.2. И Вен.Сопх. 13.3.9).

“Слободно је убити онога који чивутску вјеру пориче” (Тр. пес.ф. 122.2).

“Праведно је у опште јеретика стаманити” (Иб. ф. 4. 2. Тес.).

“Ко пролива крв оних, који нису Чивути, веле рабини, Богу жртву приноси” (8Фалк. Сцхим. ф. 247.3; Бемид. б.р.п. 21. ф .229.3).

“Заповијед “не уби” значи и важи само за Чивуте, а не за невјернике.” (“Орао” Мајмонидес.фад. цх. 4.1.ф.47.1); “јер ко убије једну чивутску душу, вели Талмуд, том се рачуна, као да је сав свијет поубијао, а ко одржи једну Чивутску душу, тај је учинио дјело, као да је цио свијет одржао” (Тр. Санх. Ф. 37.1).

Ма да Талмуд прави неку разлику између Хришћана и Перзијанаца и Хананаца, ипак вели да су и Хришћани “јеретици, незнабошци и невјерници”, дакле и за Хришћана важи све оно што је довде навађано. Тако Талмуд вели: “Ма да су Хришћани незнабошци, али ипак слободно је о њиховом празнику с њима трговати” (Тр. Абода с. ф.2.1).

А Раси без околишања вели: “И најбољег међу Хришћанима треба удавити” (14. Ед. Ам. 7.А).

И тако по божанственом Чивутском закону – Талмуду, сви народи, који нису Чивути “безбожници су, пси и магарци”, које треба побити. Но почем се данас прва почаст одаје великашима, што су одозго, зглаве, то у то коло спадају и добротвори Чивутски, господа дипломате, који на конгресу у Берлину више радисе и вјећаше у заштиту Чивута, но о оној многобројној бједној сиротињи, која је из нужде буну подигла, и која је у томе источноме рату остала без иђе ичега.

2. О властитости или приватној својини говори свето писмо – Талмуд овако: “Бог је дао власт и право Чивутима (израиљцима) на живот и имање свију народа” (Сепх. Ик. 3 цп. 25; Ит. Фалк. Сцхим. ф. 83. 3н 533).

“Опљачкати неверника са свијем је дозвољено, а тако исто и надницу му закинути” (Бабам. ф. 111.2).

Заповјед Мојсијева “не укради” значи да Чивутина не покрадеш и не оштетиш, а не невјерника (Сапх. Низ. 105.2 ”Орао”Мајмунидес”).

За Чивута крађа, није и не може бити крађа, јер сав свијет припада од Бога њима у имање и властитост. Он узме само оно, што му треба и што је његово.

3. О нађеним стварима Талмуд говори: “Који невјерникову изгубљену ствар нађе и поврати му је, грјеши Богу, јер тиме јача мож безбожника” (Орао” Мајмонидес фед. Цх. 4.11.3. Ф. 31.1; и Тр. Санх. ф. 76.2; Тр.Баба. к. ф. 113.2).

“Ако Чивутин нађе признаницу своју, коју је дао невјернику за узајмљени новац, не треба му је вратити, јер обвеза престаје чим је њу Чивутин нашао. А ако би нашао сам од себе, у име Бога хтео признаницу натраг вратити, то рабин мора рећи :“ако хоћеш да славис име Бога, то чини што ти припада, то јест, не јачај моћ невјерника и задржи оно, што ти је од Бога по закону одређено” (Раби Јерухам.Сепх. месцх. 51.4).

4. О каматама (о интересу) Талмуд учи. “Забрањено је невернику без интереса (камате) давати (Тр. Абода. С. ф. 77.1. Пск. Тос. 1). И сам Бехај, који је држао за себе да је непогрјешив вели: “Чивутине! Живот сваког оног, који није Чивутин у твојој је руци, а још више његов новац.” (Иб. 24.1).

Очевидно је да се овим не само даје маха најнечовечнијем интересу, гулењу народа, него тиме се уступа Чивутину иметак и крв невјерника и учи сваком разбојништву.

По светој књизи тој “изабрани народ” осјећа се позван да живи од одабраних повластица, гди се највише закајишарити може, велећи: ”Нема горег ни лошијег посла од обрађивања земље, од земљорадње; јер кад ко 100 сребреника у трговини има, може сваки дан меса и вина имати; ко пак уложи 100 сребреника у земљорадњу, може само соли и купуса јести” (Тр. Јебам. ф. 63.1).

Јамачно због таквог философирања Талмудовог, готово ниђе нико не може видити Чивутина да копа и жање, а сваки их види како једу зараду и израду копача и жетеоца.

5. О превари ово учи Талмуд: “Чивутин може невјерника преварити и огулити га, али свог ближњег – израиљца не треба варати” (тр. Баба. м. ф. 61.1.Тос; Тр. Мегилла 13.2).

Даље вели Талмуд: “Ако би Чивутин имао неку распру или сведочење с невјерником пред судом, треба да све могуће учиниш, да твој брат Чивутин распру добије”

О Раби Самујилу, једноме од највећих Чивутских патријараха, прича Талмуд да је рекао:”невјерника преварити слободно је; те је и сам једног невјерника преварио, узев му једну боцу златну за 4 драхме, а он је мислио да је од туча и при том му је још једну драхму закинуо”.

Раби Бренц писе у своме “Judenbalg”-у стр. 21 овако: Ако би Чивути читаве недеље тумарали тамо амо варајући Хришћане, то нека се у суботу сви скупа саберу и своје славне марифетлуке испричају један другоме велећи: ”невјернику треба и срце из груди ишчупати и најбољега међу Хришћанима убити” –наравно ако се може.

Ето у томе се састоји Чивутско постење, које им света и божанствена књига Талмуд очински улијева.

Због таког славног, или као што вели др. Аугуст Роллинг срамног вјеронаука Талмудова, Чивути су му остали неминовно вјерни кроз сва времена и међу свима народима. Али данас и дјеца већ увиђају да му не остају Чивути вјерни што су побожни и поштени, већ за то што им та света књига ради богатства и опстанка кајишарског народа чивутског сваку подлост допушта.

6. О богу Чивутском Талмуд такође до ужаса смјешне слике прича

Та света књига “избраног народа божијег” ево шта вели о Богу: По њој дан има 12 сати. У прва три сата Бог сједи и проучава закон; у другим трима сатима суди, у трећим храни цио свијет, а у последња три сата Бог сједи и игра се са краљем риба Левијатаном.

Менахем вели уз то да Бог ноћу учи Талмуд (ф. 97.3. п.17) .

За Левијатана вели Талмуд да му је чељуст тако велика да риба од 300 миља дужине у њега ући може и да му је Бог због те грдне величине морао жену одузети, јер би се се свет са тако преголемим чудовиштима напунио, која би све потрла. С тога је велики Бог мушкарца засјекао, а женскињу утаманио, осолио и оставио за част праведнима у рају. (Тр. Абода с. ф. 3. и Баба б. ф. 74.1.2).

“Игра божија са Левијатаном трајала је само до разорења Јерусалима (А а. О). Од тог доба Бог се престао играти и са Левијатаном и са Евом, са којом се од прије играше“. (Тр. Берацх. ф 61).

Послије разорења Јерусалима и прогонства Чивута по свијету, плаче Бог зато, што је сагријешио због разорења чивутског Јерусалима и свој богоизбрани народ по свијету растурио. (Тр. Цхагига ф 5.2)

“Тај гријех божији тако је велики да Бог у сва три дијела ноћи сједи и риче као лав, јадикујући што је кућу израиљеву опустио, цркву порушио и сагорео и дјецу своју по свијету растурио”. (Тр. Бер. ацх ф 31).

“Од тог доба Бог на овоме свијету нема више простора од 4 миље, а прије тога он је сав свијет испуњавао”. (Ибид. ф 11.1) и (Тр.Бер. 1. ц).

Разорење Јерусалима и прогонство Чивута међу отпаднике по свијету, Бог на особити начин откајава и грехе испашта.

Он је сваки дан по двије сузе у море спустио, али његове сузе са таким страовитим урнебесом падну у море да се чује по свему свијету и да од тог терета и удара земљотрес бива. (Тр. Берацх ф 59.1. Цхагиг. ф 5.2).

По Талмуду и саму заклетву своју Бог пориче. Тако се био заклео, да они Чивути неће имати вјечног блаженства у рају који су се у шуме разбјегли у вријеме гњева божијег, али доцније видио је Бог своју погрјешку, покајао се и узео своју ријеч натраг, те тако те Чивуте помиловао. (Тр. Санли ф 110.2.) На другом мјесту Талмуда стоји да Бог може од криве заклетве одустати. Један од чивутских мудраца прича, како је чуо, гди Бог јадикујући за разарањем Јерусалима виче: “Тешко мени! ко ће ме разрјешити од неправо учињене заклетве и задане ријечи”! (Тр. Баба б. ф 74.1). Но има један моћни анђео; звани Ми, који сједи између неба и земље и тај је кадар разрјешити Бога, од криво задане ријечи и учињене заклетве. (Мег. Амулек. Ф. 1.4).

Као што се Бог криво зарицао и заклињао, тако је исто и лагао по ријечима Талмуда, а нарочито кад је хтио да помири Аврама са Саром. Усљед тога и сама света књига, Талмуд, допушта лаж, гди је она нужна ради мира. (Тр. Баба м. ф 87.1).

Тако ето вели свето писмо “избраног народа” о Богу, његовој науци и нарави.

Талмудов Бог изгледа као ђак који учи, као картаџија који игра с краљевима риба, као женскарош, који се и са Евом игра неки игара, као лажа који час обећа, а час опет пориче, као човек и дијете, које плаче и окајава своје грије, као потчињени момак, који добија опроштај од Анђела и.т.д. Накратко рећи, чивутски Талмудов Бог изгледа смијешан и напрасит као џандрљив лончар, који лонце гради па их онда лупа. Због свега тога многи ће читалац рећи: до врага и Чивути и Талмуд, заједно са њиовим тако накарадним Богом!

7. О месији вели Талмуд ово:

“Месија ће доћи и повратити краљевину Чивутима, а остали народи сви ће њему и њима служити и потчињени бити”. (Тр. Сцабб. ф 120.1; Тр. Сах. ф 88.2.99.1)

“Тада ће сваки Чивутин имати 2,800 слугу и 310 слушкиња (Фалк. Сцим. Ис. 56.4. н. 359; Бецхај. л. ц. ф. 168 П. 37. у.а; Тр. Санх. ф 101.1). Али прије тога биће ужасан рат, који ће две трећине људства стаманити. У њему ће Чивути толико оружја задобити да ће требати седам година да га сагору и истопе”. (Мајене јесц. ф 74.4.76.1; Абар. б. Масцм. Ис. ф. 49.1-3).

Па и сам “Орао” синагоге Мајмонидес вјерује у свјетску владу Чивута, те вели: ”Старим непријатељима Чивута, тад ће нарасти зуби од 22 рифа дугачки” (От. Акиб. и Сцхим).

“Кад Месија Чивутски дође, онда ће земља родити с колачима и вуненим хаљинама, а жито ће бити тако крупно као два бубрега од највећег вола“ (Тр. Кетхуб. ф. 111.2; Сцхабб. 30.2).

“Месија ће од свију народа поклоне примати само од Хришћана не”. (Тр. пес. ф. 118.2).

“Тад ће Чивути неизмјерно богати бити, јер све благо свега свијета доћи ће у њихове руке; а за казну, вели свети Талмуд, да ће толика велика бити, да ће 300 магараца требати да кључеве носе, и сви ће народи тада прећи у чивутску вјеру, само хришћанима неће допуштено бити, него ће са свијем искорењени бити, јер су од ђаволског порекла.” (Тр. Иебам. ф. 24.2; Тр. Абода с. ф. 3. 2; Абарб. Масцхм. Ис. ф. 65; Бецхај. л ц. 85.3).

О да хоће тај славни Месија скоро доћи да Чивуте сабере и усрећи, те би се бар свијет кужне чивутске атмосфере курталисао!