HITLEROV RAT PROTIV BANKARA

HITLEROV RAT PROTIV BANKARA

Puno ljudi uzima sebi za pravo i rade razne spinove raznih teorija zavere polazeći od teze i govoreći da je Hitler bio židovski igrač jer je finansiran od strane židovskih bankara. Zapravo postoji mnoštvo dokumentovanih dokaza da su Wall Street i židovski bankari pomogli u finansiranju Hitlera na samom početku, naravno zbog posedovanja svih glavnih finansijskih institucija drugačije nije ni moglo biti. Ipak, kada se Nemačka oslobodila židovskih bankara, globalno židovstvo je objavilo rat Nemačkoj.

Kada pogledamo sve činjenice, optužba da su “Židovi finansirali Hitlera” postaje irelevantna. Advokat iz Los Angelesa, Ellen Brown raspravlja upravo o toj temu u svojoj knjizi “Mreža Dugova”.

Kada je Hitler došao na vlast, Nemačka je bila beznadežno slomljena i osiromašena. Versajski ugovor je nametnuo teške i slamajuće reparacije nemačkom narodu, zahtevajući od Nemaca da plate svakoj naciji ogromne svote za ratnu odštetu. Ta odšteta je iznosila trostruku vrednost celokupne nemačke imovine. Takođe se morala odreći ogromnog dela svoje teritorije i svoga naroda.

Špekulanti privatne valute su izazvali da se nemačka marka strmoglavi, što je izazvalo jednu od najvećih inflacija u modernim vremenima. Kolica puna novčanica od 100 milijardi maraka nisu mogla kupiti hleb. Nacionalna blagajna je bila potpuno prazna. Bezbrojni domovi i farme su izgubljeni od špekulanata privatnih banaka (u vlasništvu Židova). Nemci su živeli u straćarama. Milioni njih su gladovali.

Ništa slično se nikada pre nije dogodilo – totalno uništenje nacionalne valute, potpuno brisanje svih ušteđevina i poslova. Na to je došla još i globalna depresija. Nemačka nije imala izbora nego podleći ropstvu duga internacionalnih (većinom židovskih) bankara do 1933, kada su Nacional-socijalisti došli na vlast. U tom trenutku je nemačka vlada onemogućila međunarodne bankarske kartele izdavanjem vlastitog novca. Svetsko židovstvo je odgovorilo proglašenjem globalnog bojkota protiv Nemačke.

Hitler je započeo nacionalni program kreditiranja prema osmišljavanju plana javnih radova koji su uključivali kontrolu poplava, popravak javnih zgrada i privatnih stanova, te izgradnja novih puteva, mostova, kanala i lučkih objekata. Sve je to bilo plaćeno sa novcem koji više nije dolazio od privatnih međunarodnih bankara.

Predviđeni trošak tih različitih programa bio je fiksiran na milijardu jedinica nacionalne valute. Da bi platila sve to, nemačka vlada (a ne međunarodni bankari) izdala je menice, pod nazivom “Radne Blagajničke Potvrde”. Tako su Nacional-socijalisti stavili milione ljudi na posao, a plaćali su ih trezorskim sertifikatima.

Pod Nacional-socijalistima, nemački novac nije imao zlatnu podlogu (koje je u vlasništvu međunarodnih bankara). To je u suštini potvrda za rad i materijala dostavljenih vlasti. Hitler je rekao: “Za svaku izdatu marku, zahtevamo ekvivalent vrednosti posla ili robu koja je proizvedena.” Vlada isplaćuje radnicima platu u sertifikatima. Radnici troše te potvrde na druge proizvode i usluge, čime se stvaraju nova radna mesta za još više ljudi. Tako je nemački narod izašao iz slamajućeg duga nametnutog na njih od strane međunarodnih bankara.

U roku od dvije godine problem nezaposlenosti je bio riješen, a Njemačka je stala na noge. Imala je čvrstu, stabilnu valutu, bez dugova i bez inflacije u vrijeme kada su milijuni ljudi u SAD-u i drugim zapadnim zemljama (pod kontrolom međunarodnih bankara) još uvijek bili bez posla i dovedeni na rub gladi. U roku od pet godina Njemačka se uzdigla iz najsiromašnije zemlje u Europi u najbogatiju.

Nemačka je čak uspela vratiti spoljnu trgovinu, uprkos odbijanju stranih kredita od međunarodnih bankara i uprkos globalnom bojkotu međunarodne industrije u vlasništvu Židova. nemačka je uspela tako što je vršila razmenu razne opreme i robe direktno sa drugim zemljama koristeći uredbe razmene robe koji iz igre izbacuje međunarodne bankare. Nemačka je procvetala jer zamena robe eliminiše nacionalni dug i trgovinske deficite. (Venecuela pokušava slično danas za zamenom nafte, medicinske pomoći itd… dok bankari pokušavaju pritisnuti Venecuelu.)

Ekonomska sloboda u Nemačkoj je bila kratkog veka; ali je ostavila nekoliko spomenika, uključujući slavni “Autobahn”, prve svetski široki auto put.

Ova ekonomska sloboda je učinila Hitlera vrlo popularnim kod nemačkog naroda. Nemačka je spašena iz engleske ekonomske teorije, koja kaže da sve valute moraju biti pozajmljene u protivrednosti zlata u vlasništvu privatnih i tajnih bankarskih kartela – kao što je FED (američke federalne rezerve), odnosno Centralna banka Europe – nego izdate od vlade u korist naroda.

Kanadski istraživač Dr. Henry Makow (Židov) kaže da je glavni razlog zašto su bankari organiziovali svetski rat protiv Nemačke, bio je taj što je Hitler zaobišao bankare stvarajući svoj vlastiti novac, a ujedno time oslobodio nemački narod. Što je još gore, ta sloboda i prosperitet je pretila da će se proširiti na druge narode. Hitler je morao biti zaustavljen!

Makow citati iz 1938. na ispitivanju C. G. Rakovskog, jedan od osnivača sovjetskog boljševizma i prisan Trockom. Rakovski je rekao: “Hitler je preuzeo povlasticu za proizvodnju novca, ne samo fizičkog novca, već i finansijskog. Preuzeo je mašine falsifikovanja i stavio ih da rade za dobrobit naroda. Možeš eventualno zamisliti šta bi se dogodilo da je to zarazilo niz drugih država?”

Ekonomista Henry CK Liu piše o nemačkoj neverovatnoj transformaciji:

“Nacisti su došli na vlast 1933. kada je nemačka privreda bila u totalnom kolapsu, uništavajuće ratne reparacije i nikakvim izgledima za strana ulaganja ili kredit. Kroz nezavisnu monetarnu politiku suverenih kredita i pune zaposlenosti kroz program javnih radova, treći Reich je bio u mogućnosti da okrene bankrotiranu Nemačku, skine sa sebe prekomorske kolonije i preraste u najjaču privredu u Evropi u roku od četiri godine, čak i pre nego je počela potrošnja na naoružanje. (Henry C. K. Liu, “Nacizam i nemačko privredno čudo” Asia Times (24. maj 2005).

U “Milijardama za bankare, Dugovi za ljude” (1984), Sheldon Emry komentira:

“Nemačka je izdavala dugom oslobođen i beskamatni novac od 1935. što je dovelo do nemačkog zapanjujućeg rasta od depresije do svetske sile u pet godina. Nemačka vlada je finansirala svoje celokupno poslovanje od 1935. do 1945. godine, bez zlata i bez dugova. Trebao je celi kapitalistički i komunistički svet da uništiti nemačku revoluciju i dovede Evropu natrag pod čizmu bankara.”

Ove činjenice se ne pojavljuju ni u jednim udžbenicima danas, jer Židovi poseduju većinu izdavačkih firmi. Ono što se pojavljuje su katastrofalne inflacije koje su Nemci pretrpeli 1923. godine od strane Weimarske Republike, koja je upravljala Nemačkom od 1919. do 1933. Današnji udžbenici koriste ovu inflaciju da bi okrenuli istinu u njenu suprotnost. Navode radikalnu devalvaciju nemačke marke kao primer onog što krene po zlu kada vlada krene štampati vlastiti novac, umesto da ga pozajmi od privatnih kartela.

U stvarnosti, finansijska kriza Weimarske republike je započela sa nemogućnošću isplaćivanja odštete nametnute Versajskim sporazumom. Hjalmar Schacht Rothschildov agent koji je bio vnovčani poverenik za Republiku – protivio se nemačkoj vladi da tštampa vlastiti novac … “Versajski ugovor je model genijalnih mera gprivrednog uništenja Nemačke. Nemačka nije mogla pronaći načina da drži glavu iznad vode, osim sa inflatornim sredstvima za štampanje novčanica.”

Schacht ponavlja laž udžbenika koji navode da je Weimar inflacija nastala kada je nemačka vlada odlučila štampati vlastiti novac. Međutim, u njegovoj knjizi iz 1967. “Čari novca”, Schacht se izdaje i otkriva da je to bila Reichsbank u privatnom vlasništvu, a ne nemačka vlada, koja je pumpala nove valute u privredu. Dakle, privatna banka je uzrokovala Weimarsku hiperinflaciju.

Kao i američke Federalne Rezerve (FED), tako je i Reichsbank nadgledana od imenovanih državnih funkcionera, ali je delovala za privatnu korist. Ono što je odvelo ratne inflacije u hiperinflaciju su nagađanja od strane inostranih investitora, koji su prodavali marku na kratko, kladeći se na njeno smanjenje vrednosti. U manipulativnom sustemu poznatom kao kratke prodaje, špekulanti pozajme nešto što ne poseduju, prodaju ga, a zatim “pokriju” kupujući ga natrag po nižoj ceni.

Špekulacije nemačke marke su bile moguće, jer Reichsbanka u privatnom vlasništvu (koja još nije bila pod nacističkom kontrolom) je imala ogromne količine novca na raspolaganju za zaduživanje. Ova valuta, kao što je američka valuta danas, je nastala sa računovodstvenih unosa na bankarske knjige. Tada je taj “smešni novac” posuđen uz složene kamate. Kada Reichsbank nije mogla držati korak sa proždrljivom potražnjom za marke, ostale privatne banke smele su stvoriti marke ni iz čega, te ih poszajmitiuditi uz kamatu. Rezultat je bio nekontrolisan dug i inflacija.

Tako prema samom Schachtu nemačka vlada nije uzrok Weimarske hiperinflacije. Naprotiv, vlada (pod Nacional-socijalistima) je stavila hiperinflaciju pod kontrolu. Nacional-socijalisti su stavili Reichsbank pod stroge državne kontrole i preduzeli brze korektcijske mere kako bi se uklonila spoljna nagađanja. Jedna od tih mera je da se eliminiše jednostavan pristup kredita “smešnog novca” od privatnih banaka. Tada je Hitler postavio Nemačku na noge tako što je imao javna vladina izdavanja Državnih sertifikata.

Schacht, Rothschildov agent, nije odobravao vladin “Fiat novac” (novac kojeg je država proglasila zakonskim sredstvom plaćanja iako nema nikakvog pokrića u zlatu), a likvidiran je kao šef Reichsbanke kada je odbio da ga izda. Ipak, priznao je u svojim kasnijim memoarima da dopuštajući vladi izdavanje novca koji je potreban nije izazvalo inflaciju predviđenu klasičnom ekonomskom teorijom, koja kaže da valuta mora biti pozajmljena od privatnih kartela.

Ono što uzrokuje hiperinflaciju su nekontrolisana nagađanja. Kad se špekulacija upari sa dugom (dug privatnim bankarskim kartelima) rezultat je katastrofa. Sa druge strane, kada vlada izdaje valutu u pažljivo izmerenim razmerama, to uzrokuje ukupno povećanje ponude i potražnje , ostavljajući cene nepromenjenim. Stoga ne postoji inflacija, nema duga, nema nezaposlenosti, pa nema potrebe za porezom na dobit.

Naravno, to užasava bankare, budući da eliminiše njihova ovlašćenja. Takođe užasava Židove, jer njihova kontrola bankarstva im omogućuje da kupuju medije, vlade, i sve ostalo.

Dakle, za one koji govore: “Židovi su finansirali Hitlera”. Molimo da bacite pogled na sve činjenice.

Veritas vos liberabit