NIJE BILO HOLOKAUSTA

„NIJE BILO HOLOKAUSTA“

Sve više i više ljudi govori to. Za 20 godina će to govoriti gotovo svi. Želite li znati zašto?

Mediji o holokaustu govore gotovo svakodnevno, što mnoge iritira. To se događa kako bi se sprečila svaka sumnja u istinitost toga. Želite li znati koje su to sumnje?

Da li i Vi pripadate rastućoj grupi ljudi koji više ne žele biti manipulisani, nego žele sami za sebe prosuđivati?

Ako ste odgovorili na najmanje jedno od ovih pitanja potvrdno, tada bi trebali pročitati ovaj tekst!

Šta je revizionizam?

Reč „revizionizam“ izvedena je iz latinske reči „revidere“ koja znači ponovni pogled. Revizija dugo održanih teorija potpuno je normalna. Do nje dolazi u prirodnim naukama kao i u društvenim naukama, kojima pripada disciplina istorije. Nauka nije statična. To je proces, specifično stvaranje znanja u potrazi za dokazima. Kada istraživanje koje je u toku nađe nove dokaze, ili kada kritični istraživači pronađu greške u starim objašnjenjima, često dođe do izmene ili čak odbacivanja starih teorija.

Pod „revizionizmom“ smatramo kritičko ispitivanje ustanovljenih teorija i hipoteza u svrhu provere njihove ispravnosti. Naučnik mora znati kada se novi dokaz modifikuje ili protivreči starim teorijama; uistinu, jedna od njihovih glavnih obaveza je provera staroslavnih koncepcija i pokušaj njihova opovrgavanja. Samo u otvorenom društvu u kome pojedinci smeju izazivati ustaljene teorije možemo utvrditi verodostojnost tih teorija, i biti sigurni da se približavamo istini.

Zašto je istorijski revizionizam važan?

Kao i druga naučna stajališta, naša istorijska stajališta podređena su kritičkom razmatranju. Ovo stoji posebno kada se otkrije novi dokaz. Moramo stalno iznova ispitivati istorijske teorije, posebno u slučaju:

a) Kada govorimo o događajima koji su se dogodili u daljoj prošlosti. U ovom slučaju naš je problem taj što imamo malo dokaza na čijoj osnovi temeljimo svoje teorije.
b) Kada govorimo o događajima koji su se dogodili u bližoj prošlosti. U ovom slučaju naš je problem taj što se moramo nadmetati s političkim uticajima koji su nastali iz tog događaja.

Kada govorimo o daljoj prošlosti čak i maleni deo novog dokaza može do temelja izmeniti naše stajalište. Na primer, istoričari ispituju ustaljeno uverenje da su Evropljani otkrili Ameriku tek pre pet vekova. Nedavna arheološka istraživanja pokazuju ne samo da su Vikinzi došli do Amerike u X veku, nego da su ljudi evropskih karakteristika na američkom kontinentu živeli još pre deset hiljada godina.

Što se tiče nedavne prošlosti, otrcana fraza „pobednik piše istoriju“ još uvek stoji; a pobednik je retko kada objektivan. Revizija pobedničke istorije obično nije moguća dok ne nestane nadmetanja između pobednika i pobeđenog; i po nekada ova nadmetanja traju vekovima. S obzirom da istoriografija ima neznatnu monetarnu važnost, gotovo su svi istorijski instituti finansirani od strane svojih poštovanih vlada. Slobodni i nezavisni istorijski instituti gotovo ne postoje. U sadašnjoj istoriji, u kojoj individualne vlade imaju ogromne političke interese, moramo biti skeptični prema službenoj istografiji. Druga nas otrcana fraza podseća „ko plati sviraču izaziva pesmu.“ Ovi razlozi objašnjavaju zašto je istorijski revizionizam važan i zašto mu vladari sveta pokazuju tendenciju suprotstavljanja.

Zašto je potreban revizionizam holokausta?

Za ne-židova je holokaust istorijski događaj i nije pitanje vere. Kao takav podređen je jednakom istraživanju i ispitivanju kao drugi prošli događaji, tako i naše shvatanje holokausta mora biti podvrgnuto kritičkom ispitivanju. Ako novi dokaz zahteva promenu našeg pogleda na holokaust onda se promena mora dogoditi. Isto se drži istinitim kada se dokaže da su stare postavke pogrešne. Nema ničeg lošeg u dovođenju u pitanje tačnosti naučnih postavki i u pokušavanju opovrgavanja njihove istinitosti. Zato ne treba smatrati lošim pristupanje ustaljenim konceptima holokausta sa skepticizmom, sve dok se to čini objektivno i dok imamo valjane razloge za skeptičnost. Mnogi ljudi znaju da se sile koje danas postoje, posebno u zapadnoj hemisferi, protive svakom kritičnom pristupu holokaustu. U stvari mnoge evropske nacije legalno se bore protiv takvog pristupa. Onda se tu nalazi odgovor na pitanje zašto je revizionizam važan (vidi 2. pitanje). Te evropske vlade očito imaju nameru zadržati postojeće shvatanje holokausta svom svojom moći koju poseduju. Jedan od razloga za ovo su masivni politički i finansijski interesi onih verskih grupacija koje je toliko studiozno opisao američki profesor političkih nauka N.G.Finkelstein u svojoj knjizi „Industrija holokausta“, koju od srca preporučujemo svima. Zbog naširokog iskrivljavanja holokausta, prof. Finkelstein žali zbog činjenice da nema još više skeptika o holokaustu. I prof. Raul Hilberg, vodeći specijalista za holokaust, ponovo tvrdi da su površna i neadekvatna kontrola kvaliteta najveći problemi u području istraživanja holokausta. Jasno je da su skeptici o holokaustu izuzetno potrebni.

Ali tu se ne radi samo o posebnim interesima verskih i finansijskih grupacija. Moramo se nositi sa celim posleratnim poretkom koga su stvorili saveznici. Sama verodostojnost pobedničke verzije istorije je u opasnosti. Holokaust je središnji deo u mozaiku njihove verzije istorije. Uz to se još moramo nositi s političkim i kulturalnim hegemonizmom internacionalističkih i egalitarističkih krugova. Za egalitariste je konvencionalna slika o holokaustu krajnje koristan simbol pri njihovim naporima u potiskivanju etničkih, regionalnih i nacionalnih borbi za nezavisnost. Nije važno da li se ove borbe događaju u Aziji, Saudijskoj Arabiji, Africi, Južnoj Americi ili Evropi. Ipak, borbe za nacionalnu nezavisnost pretpostavljaju taj nacionalizam kao nešto dobro. Za egalitariste je nacionalizam zlo jer je jednom davno nacionalizam odveo do „plinskih komora u Auschwitzu“…

Nemački političari jako dobro znaju da bi Nemačka bila podvrgnuta neverojatnom pritisku ako bi dopustila bilo kakvo kritičko ispitivanje holokausta. Konačno, u pitanju je lakovernost svih onih koji su izgradili svoj svet na moralnom temelju holokausta, kao i onih koji se susreću sa potpunom socijalnom i moralnom propašću ako se suoče sa svojim dvoumljenjima. Postoje duboki psihološki i egoistični razlozi, koji za mnoge intelektualce čine nemogućim suzdržavati misli o holokaustu, čak i prema sebi samima. Ipak, okolnost da li neko jeste ili nije za internacionalizam i egalitarizam je nevažna. Takvo je nečije mišljenje ogledalo staleških igara koje ljudi igraju, ili duhovne orijentacije moćnika. Važna činjenica jeste ta da postoje ekstremno moćne grupe koje su odlučne u tome da svedu na minimum kritično sagledavanje holokausta. Širom sveta mediji tovare zlostavljanje onima koji izraze sumnju u ortodoksnu verziju holokausta. U zemljama germanskog govornog područja se javno izražavanje sumnje u holokaust tretira kao politički prekršaj koji se može kazniti dugim zatvorskim kaznama. Samo bi to trebalo biti dovoljno da izazove sumnju u bilo kome ko je sposoban razmišljati kritički (svojom glavom). Trebalo bi naterati nekoga da se zapita zašto elita moćnika još uvek ima tako drastičnu potrebu mrzeti propagandne ostatke iz Drugog svetskog rata.

Austrijski katolički sveštenik Viktor R.Knirsch nam je dao neke oštroumne smernice na ovu temu:

„Pravo je i dužnost svakoga ko traži istinu sumnjati, istraživati i uzimati u obzir sve dostupne dokaze. Gde god je ovo sumnjanje i istraživanje zabranjeno; gde god autoriteti zahtevaju neizbežno slaganje – postoji dokaz bezobzirne arogantnosti koja uzdiže našu sumnju. Ako bi oni čija je borba dovođena u pitanje imali istinu na svojoj strani, strpljivo bi odgovorili na sva pitanja. Sigurno ne bi nastavili skrivati dokaze i dokumente koji su kontroverzni. Ako oni koji zahtevaju slaganje lažu, ipak će pozvati sudiju. Po tome će se prepoznati. Onaj koji govori istinu je smiren i priseban, ali onaj koji laže zahteva dramatičnu pravdu.“

Kako bi zaključili odgovor na ovo pitanje moramo razmotriti slogan oglašivača koji je izazvao skandal u Nemačkoj u leto 2001. Nešto prie toga je nemačka vlada finalno odlučila, nakon godina rasprava, podići veliki spomenik holokausta u centru glavnog nemačkog grada Berlina. Provokativnim oglašavanjem kojim se htelo prikupiti donacija za taj spomenik, kome je namera bila uveriti ljude zašto je ovaj spomenik bitan, nekoliko istaknutih nemačkih ličnosti izjavilo sledeće (vidi sliku):

’nije bilo holokausta’

Još je mnogo onih koji veruju da ga nije bilo, i za dvadeset godina biće ih još više. Zato, donirajte za spomenik ubijenim evropskim židovima. “

Promotivni poster za spomenik holokaustu u Berlinu

Prva fraza velikim slovima predstavlja citat osobe koja negira holokaust, ali s obzirom da je objašnjenje ispod nje bilo vrlo malo i nejasno napisano, oluja protesta koja je nastala iz te kampanje s tim oglasom počelo ju je privoditi kraju.

Bilo kako bilo, ova reklama je dala proročanstvo: Da će u odnosu na sadašnjost za dvadeset godina biti još i više onih koji negiraju. Postoje opravdani razlozi za predosećaje ovih nemačkih ličnosti. Naše poznavanje svih istorijskih događaja povećava se prolaskom vremena. To se događa ne zato što umiru svedoci nego pre zbog same činjenice. Učesnici u istorijskim događajima imaju lični interes, koji ima tendenciju kvarenja njihovog pogleda na te događaje. Neće biti moguće nadvladati tu tendenciju subjektivnosti i iskrivljavanja sve dok ne prestanemo odobravati te osobe i njihove spletkaroške grupe, posebno onda kada te grupe imaju velika bogatstva i politički uticaj.

Ako je izjava iz oglasa istinita, da će za 20 godina još više ljudi verovati da „nije bilo holokausta“, tada razlog tome ne leži u ovim ljudima, nego u našem rastućem znanju o ‚holokaustu’ i opadajućem uticaju onih osoba koje imaju neobjektivne interese gledanja istorijografije o ‚holokaustu’.

Šta se misli pod pojmom „holokaust“ ili „šoa“?

Pod holokaustom (grčka reč za žrtvovanje spaljene žrtve) kao i šoom, koja je židovska reč za „katastrofu“, mi smatramo čin blizak istrebljenju određene grupe ljudi nasilnim putem. U ovom se slučaju to odnosi na židove koji su živeli u područjima kontrolisanima od strane Trećeg Reicha. Gubitak državljanstva, deportacija, zatvor sa prisilnim radom, stvari koje su uvek postojale i postoje i danas, ne bi trebale biti uključene s obzirom da ne rezultiraju fizičkom destrukcijom tih grupa. U glavama javnosti često se stvara mišljenje da je čisto oduzimanje građanskih prava židovima tokom Trećeg Reicha deo holokausta. Ali čak i da je to tačno, tada bi oduzimanje građanskih prava crncima u južnoj Africi do kraja prošloga veka, palestincima u Izraelu i na teritorijima koje su okupirali, ili (delimično) oduzimanje građanskih prava crncima i urođenim Amerikancima u SAD-u do sredine 20. veka takođe moralo biti opisivano kao deo holokausta.

Uobičajna istorijska slika holokausta židova temeljena je na sledećim specifičnim tačkama:

Na nameri dela nacionalsocijalističke vlade da fizički istrebi židove;

Na stvarnom planu nacionalsocijalističke vlade da fizički istrebi židove;

Na vladinoj agenciji i budžetu koji bi to trebali realizovati;

Tehničko usavršenim metodama masovnog ubijanja kako bi se taj cilj postigao, gde veliku ulogu dobijaju ubojite plinske komore kao i masovna streljanja iza ruskog fronta;

Tehnikama za zbrinjavanje miliona tela; tj. krematorijumi ili lomače sa dovoljnom zapreminom i gorivom.

Takve optužbe za masovno ubistvo brzo delujućim ubojitim plinskim komorama koje je sledilo zbrinjavanje tela u krematorijumima, odnosno pomno isplanirano i značajno zajedničko sudelovanje u ubistvu je opisano kao „jedinstveno“ u ljudskoj istoriji. Odvojili su holokaust od svih grozota koje su se dogodile do tada.

Šta tvrdi revizionizam holokausta?

Najpre, zbog krive interpretacije u medijima, prvo moramo razjasniti šta revizionizam holokausta ne tvrdi:

ne negira da su židovi za vreme Trećega Reicha bili proganjani;

ne negira da su židovima bila oduzeta građanska prava;

ne negira da su židovi bili deportovani;

ne negira postojanje židovskih geta;

ne negira postojanje koncentracionih logora;

ne negira postojanje krematorijuma u koncentracionim logorima;

ne negira da su židovi umirali iz velikog broja razloga;

ne negira da su i druge manjine bile proganjane, kao što su cigani, jehovini svedoci, homoseksualci, i politički protivnici;

i konačno, ne negira da su gore spomenute stvari bile nepravedne.

Ni u jedan od ovih zločina nacionalsocijalističkog režima ne sumnjaju revizionisti holokausta. Revizionisti ipak, na sve ove nepravednosti gledaju na način da nemaju veze sa holokaustom, koji se definiše kao planirano i organizovano masovno ubistvo izvedeno ubojitim plinskim komorama (vidi 4. pitanje).

Revizionisti holokausta smatraju da je sledeće ispravno:

Nije bilo nacionalsocijalističke narudžbine za fizičko istebljenje židova;

Jednako tome, nije bilo nacionalsocijalističkog plana za fizičko istebljenje židova;

Nije bilo nemačke organizacije niti budžeta za realizaciju navodnog plana za istrebljenje. Uzmite u obzir izjavu svetski priznatog istraživača holokausta prof. Raul Hilberga: „Ali ono što je počelo 1941. bilo je proces destrukcije ne planiran unapred, ne organizovan središnje od ijedne agencije.

Nije bilo plana i nije bilo budžeta za destruktivne mere. Mere su bile preduzimane u koracima. Iz toga nije proizašao neki plan, već je izveden neverovatan skup umova, saglasan čitač misli razvučene nemačke birokratije.“;

U detaljnim istraživanjima bivših koncentracionih logora stručnjaci su utvrdili: logori smrti nisu imali nikakve sofisticirane metode za masovna ubistva, u pojedinim slučajevima ni plinske komore. Nadalje su izveštaji masovnih streljanja iza nemačko-ruskog fronta u velikoj meri preterana i izvađena iz konteksta;

Tamo nije bilo niti adekvatnih industrijskih postrojenja niti dovoljno goriva da bi se mogao kremirati toliki broj leševa. U stvari, kapacitet krematorijuma jedva je dostitao za kremiranje tela onih koji su umrli od gladi i epidemija.

Ne postoji dokumentacija koja opravdava postojanje ubojitih plinskih komora, i nema materijalnih tragova navodnih masovnih ubistava.

Sav „dokaz“ oslanja se samo na stajališta svedoka, za čiju se nepouzdanost nadaleko zna.

Uprkos masivnim posmatranjima špijuna i grupa otpora u području bliskom nemačkim koncentracionim logorima, svi su se nemački ratni neprijatelji izjasnili da nije bilo istebljenja židova.

Optužbe za genocid nisu postojale dok Nemačku nisu porazili, kada više nije bilo vlade koja će se tim optužbama suprotstaviti.

Statistička istraživanja živih židova širom sveta jasno pokazuju da gubitak te etničke grupe tokom Drugog svetskog rata ni približno ne doseže 6 miliona.

Tačan broj je ipak, negde ispod pola miliona.

Šta je sa slikama gomile leševa u logorima?

Ovo je slika žrtava epidemije tifusa u masovnoj grobnici u koncentracionom logoru Bergen-Belsen, koju je slikala britanska vojska.

Tipično je da se velik broj takvih fotografija često pokazuje na televizijskim dokumentarcima o holokaustu ili bez komentara sa navodima da su ti mrtvi žrtve holokausta. U stvari to je fotografija žrtava epidemije koja se pojavila na kraju rata. Uzrok smrti evidentan je iz stanja tela. Da su bili ugušeni plinom ne bi bili fizički ispijeni a da su umrli od gladi imali bi naduvene trbuhe. Svaki medicinski stručnjak iz prve će uvideti da su ovi ljudi umrli od tifusa.

Sve fotografije gomila leševa slikane su u zapadnim logorima pred kraj rata, kao što su Dachau, Bergen-Belsen i Buchenwald, za koje se istoričari slažu da nije bilo masovnih ubistava. Zanimljivo, takve fotografije nisu slikane u logorima za koje se smatra da su u njima počinjena masovna ubistva (Auschwitz, Treblinka, Belzec, Sobibor, Chelmno, Majdanek.) Ovi istočni logori su svi bili u području koje je došlo pod kontrolu sovjeta na kraju rata. Puno govori to što sovjeti nisu izložili nikakve slike masovnih grobnica ili hrpa leševa i što nisu dopustili novinarima, medicinskim stručnjacima ili drugim stručnjacima da pregledaju logore. Od kraja 1980. revizionisti istražuju ova mesta u potrazi za dokazom o masovnom ubijanju, ali vlasti su sve njihove napore ograničile na sve moguće načine.

U nedostatku izvornih fotografija koje bi beležile masovna ubistva, često se događa da se fotografije onih koji su umrli u zapadnim logorima na kraju rata od izgladnelosti i tifusa predstavljaju kao dokaz smišljenog masovnog ubistva. Kako bi bili sigurni, užasna stanja u zapadnim logorima na kraju rata uverila su mnoge savezničke promatrače da su se masovna ubistva dogodila, kao što pokazuju početni izveštaji. U stvarnosti su ova stanja rezultat situacije za koju nije odgovorna samo nemačka vlada. Pred kraj rata Himmler je besmisleno naredio evakuaciju istočnih logora kako se približavala Crvena Armija, što je dovelo do prenapućenosti zapadnih logora. Tada je savezničko bombardovanje potpuno uništilo nemačku infrastrukturu, čime je onemogućilo snavdevanje logora hranom, lekovima i sanitarnim potrepštinama. Nesporazumi o uzrocima masovnog odumiranja nastavljaju se i do danas, pogotovo među Amerikancima.

Cenjeni levičarski istoričae Norbert Frei dao je sledeći razlog za nerazumevanje, (iz Vierteljahrshefte fšr Zeitgeschichte 35 (1987.) strana 400.):

„Šok koji su stvorila ta otkrića (brda leševa) često dovede do krivih zaključaka koji su se ipak pokazali podnošljivima.“

Niko ne govori da vlada koja je zatvorila ljude u logore nije odgovorna za njih i tako su nepravedno zatvoreni time bili žrtve u Trećem Reichu, čak i ako su umrli „samo“ od bolesti. Ipak, ne bi trebalo prelaziti preko činjenice da su krajem rata brda leševa bila normalna širom Nemačke. U nemačkim je gradovima bilo 600 000 žrtava savezničkog bombardovanja. Milioni su još uz to umrli od gladi i bolesti koja se nastavila širiti još 1949. U istočnoj Nemačkoj i Čehoslovačkoj tri miliona Nemaca ubili su Srbi, Česi, Poljaci i Rusi u toku najkrvavijeg etničkog čišćenja u istoriji. U zarobljeničkim logorima zapadnih saveznika umrlo je milion mladih Nemaca, a milioni su vegetirali. Još stotine hiljada dodatno je bilo poslato u radne logore sovjetske gulage iz kojih nikada nisu izašli. Ali mediji pokazuju samo jednu vrstu hrpa leševa, onih u koncentracionim logorima. Svi bi se trebali zapitati zašto je to tako. Da li bi dostojanstvo i poštovanje, koje dugujemo žrtvama grozota trebalo biti zavisno od nacionalnosti?

Koja je razlika u tome da li su žrtve umrle od tifusa ili u plinskim komorama?

Sa tačke gledišta svake žrtve i njene lične patnje nema razlike. Neko bi mogao zaključiti da bi čak bilo poželjno umreti od otrova nego umreti polako od neke zarazne bolesti. Ipak, u trenutnoj raspravi se ne fokusiramo na intenzitet patnje žrtava, koju niko ne osporava.

Ovde se bavimo istorijskom verovatnoćom određenih navoda i moralnom krivicom tzv. nemačke „nacije zločinaca“ kao i posledicama tih navoda. Gledano s tačke gledišta jednog istoričara kao i zločinca, je neverovatna razlika između toga da li su to žrtve epidemije ili žrtve planiranog industrijskog masovnog ubistva u hemijskim klaonicama koje su napravljene posebno za ubijanje. Epidemije, umiranje od gladi, i druge katastrofe nastale zbog lošeg zbrinjavanja, političkih pogrešaka i vojnih poraza, su nešto što se ponavlja u istoriji čovečanstva.

Ovde se bavimo istorijskom i moralnom jedinstvenošću industrijskog masovnog uništenja posebne grupe populacije. Cela nemačka nacija smatra se odgovornom za ovaj jedinstveni zločin, ne samo pojedini zločinci. Ovo je razlog današnjeg lošeg odnosa prema Nemcima („kolektivna odgovornost“ i „nasledna krivica“). Takođe je i izvor privilegovanog odnosa prema stvarnim ili navodnim žrtvama genocida. Predlažemo iz sveg srca da pročitate šta ima za reći prof. Finkelstein o ovome u svojoj „Industriji Holokausta“. (http://www.solargeneral.org/wp-content/uploads/library/holocaust-industry-norman-finkelstein.pdf)

Da li je stvarno važno koliko je židova umrlo za vreme Trećega Reicha, s obzirom da bi i jedna hiljada značila previše?

Bez dvoumljenja je ispravno da je i jedna hiljada previše, i uistinu mora se ići i dalje od toga: čak i one mere progona u Trećem Reichu koje nisu rezultirale direktnom smrću su bile s dužnim poštovanjem neprihvatljive. Ali to nije valjani argument protiv statističkog istraživanja „da li“ i „kako“ u uništenju židova, i to zbog tri razloga.

Prvo, to nije zadovoljavajuće jednostavno iz razloga što je upravo to što je bilo smatrano svetim decenijama bio broj žrtava. Da broj žrtava nije bio važan, ne bi bilo nužno braniti ga kao socijalni i čak i kriminalni tabu. Evidentno se radi o nečemu većem, kada govorimo o šest miliona, od činjenice da uključuje veliki broj pojedinih udesa: što se ugrožava je simbol koji se ne može lako odbaciti, s obzirom da opravdane sumnje u broj vrlo brzo mogu dovesti do daljeg nepoželjnog skepticizma u vezi pododseka kompleksa holokausta. Dok pokušavamo ne negirati žrtvama tragičnost njihovih pojedinih sudbina na ijedan način, nauka ništa manje ne bi trebala insistirati na otvorenosti diskusije u vezi brojki. Baš je iracionalno da su oni s jedne strane, koji sumnjaju u 6-milionsku brojku proganjani ili čak podvrgnuti kriminalnim parnicama dok društvo i pravni sistem s druge strane reagiuju na valjane argumente protiv te 6-milionske cifre na način da odjednom proglase ovu brojku nevažnom i insistiraju umesto toga na dostojanstvu čak i prve žrtve. Da li je šestomilionska brojka standardno pravo na zaštitu krivičnim zakonom ili je nevažna? Ne može biti oboje.

Drugo – i ovo je najvažniji argument – etički ispravna procena da bi i jedna žrtva bila previše ne bi trebala biti izgovarana za zabranjivanje naučnih istraživanja. To se ne može tolerisati iz jednostavnog razloga da nauci mora uvek biti dopušteno pronaći tačne odgovore. Šta bi mislili o službi koja ne bi dopuštala fizičaru eksperiment određivanja tačne jačine pritiska, jer bi i najmanja jačina bila dovoljno grozna? Fizičar prisiljen na nešto takvo bi vrlo brzo došao do netačnih rezultata i bio bi pretnja svakom poslodavcu koji bi ga hteo zaposliti. Isto stoji i za istoričare. Ako se istoričaru zabranjuje imati kritička stajališta jer bi se mogla smatrati moralno nepodobnim, tada moramo pretpostaviti da su rezultati tako nakrive istoriografije nepouzdani. Kako naše znanje o istoriji direktno utiče na politiku, naša javna politika je pogrešna i nepouzdana. Ključna funkcija i odgovornost svake grane nauke je osigurati tačne brojke i vrednosti. Principi koji vrede za inženjere, fizičare, i hemičare ne mogu odjednom biti napušteni u istoriografiji iz političkih razloga – osim ako neko nije spreman intelektualno se povući duboko u najcrnji srednji vek.

Treće, i mnogo važnije, moralno ispravan pogled da je čak i jedna žrtva previše ne može principijelno biti barijerom znaučnoj istrazi zločina koji generalno smatrano moralno gledano nije za pohvalu kao jedinstven i nesporediv u istoriji čovečanstva. Navodni jedinstveni, prekoran zločin mora biti podvrgnut proceduri koja je standardna kao i za svaki drugi zločin, odnosno – i mora – biti istražen u detalje. Išao bih čak i dalje od toga: svako ko opisuje zločin kao jedinstven mora biti spreman na jedinstveno temeljnu istragu navodnog zločina pre no što se njegova jedinstvenost prihvati kao činjenica. Ako osoba ili grupa blokira istragu navodnog jedinstvenog zločina na osnovu moralnog prestupa, tada je ta osoba ili grupa sama skrivila jedinstven zločin. Taj jedinstven zločin sastoji se od prvo oduzimanja obrane od smešnih navoda, zatim ne dopuštanja kritikovanja takvih tiranskih metoda sa izgovorom o neuobičajenoj krivici. Ovo je upravo bila sudbina Nemačke tokom Drugog svetskog rata, sa rezultatom da su Nemci prvo bili smatrani brutalnima, zatim klevetani i uskraćeni prilike za obranu. Odnos prema poraženoj Nemačkoj od strane pobedničkih saveznika bila je stvarno jedinstvena u modernom dobu s obzirom da sami saveznici inače dopuštaju čak najozloglašenije ubilačke zgode kako bi se branili na sudu.

Bez obzira na okolnosti, ne zaslužuju li židovske žrtve poštovanje i kompenzaciju?

Svako prema kome se neko odnosi nepravedno ima pravo na odštetu i svaka žrtva zločina zaslužuje poštovanje srazmerno ljudskom dostojanstvu. Revizionizam se bavi jedino određivanjem objektivnih istorijskih činjenica i ne želi uskratiti poštovanje ili naknadu ikome ko je patio od nepravde. U slučaju da dokazi pokazuju da određeni istorijski događaj nije izazvao ni približno žrtava koliko se ranije verovalo, to je čisti istorijski zaključak, koji ne utiče na ničiju sudbinu. Objektivni dokazi bi čak i mogli biti od pomoći novootkrivenim žrtvama.

Od završetka Drugog svetskog rata Nemačka je otplatila više od 50 milijardi dolara kao odštetu židovskim pojedincima i institucijama. Tokom tih reparacija je rešeno preko pet i po miliona molbi preživelih holokausta. Očigledno, broj preživelih je vrlo veliki. S obzirom da Nemačka obaveza nema pisani zakon o ograničenjima, zahtevi za odštetom su bili nedodirljivi i čak su eskalirali poslednjih godina. Ipak, ne adresiramo pitanje da li ti koji traže još novca imaju pravo na to, nakon tolikih godina. Mnogo važnije pitanje je zašto bi današnji nemački poreski obveznici trebali plaćati te svote. 99.9% svih današnjih nemačkih poreskih obveznika imaju 65 godina ili manje i time su u najmanju ruku bili mala deca, ili se neki nisu ni rodili, kada je završio Drugi svetski rat. Dopustite nam dragi čitaoci, da Vam uputimo pomalo provokativno pitanje:

Koliko židova ste Vi ubili u svom životu, koliko ste stranaca zarobili, koliko ste članova manjina prognali?

To je apsurdno pitanje, naravno, jer je odgovor uvek „nijednog“ (bar se nadamo). Zašto bi onda nemački poreski obveznici nastavili doprinositi milijarde i milijarde u odštete? Zašto su osuđeni na večnu iznudu, pokoru i poniznost? Da li se neko uistinu pita zašto su porezi i nezaposlenost u Nemačkoj konstantno u porastu?

Možda se prisećate osnovnog hršćanskog principa, koji je zakon u svakoj ustavnoj zemlji: obaveza se ne prenosi na naše rođake; nema takve stvari kao što je nasledna krivica! U Nemačkoj je taj princip narušen. U slučaju Nemačke, neko zarađuje na osnovu navodne krivice nemačkih roditelja, dedova, pradedova.

Shodno tome, ne bi li bilo zanimljivo znati kada će milioni Nemaca koje su iskorišćavali kao robove Francuzi, Holanđani, Englezi, Belgijanci, Jugosloveni, Poljaci, Danci, Rusi, Česi, godinama i decenijama nakon kraja Drugog svetskog rata, napokon imati pravo traženja odštete? Kada će 12 miliona istočno nemačkih žrtava etničkog čišćenja i preživeli u tri miliona koji su u tom procesu bili ubijeni, 600 000 žrtava savezničkog terora bombardovanjem, 5 miliona koji su umrli od gladi pod savezničkim blokadama i deindustrijalizacijom i zadržavanjem hrane od strane Eisenhowera, biti data pravilna odšteta?

Ne zaslužuju li sve žrtve nepravde jednako poštovanje i reparacije? Ili se radi o tome da su neki više jednaki no drugi?

Ko su revizionisti holokausta?

Revizionisti holokausta nisu homogena grupa. Naši podaci uključuju židove (Josef G.Burg, Roger-Guy Dommergue, David Cole, Stephen Hayward); hrišćane (Germar Rudolf, Michael A.Hoffman, Robert Countess); muslimane (Ibrahim Alloush, Ahmed Rami) i ateiste (Bradley Smith, Robert Faurisson).

Neki revizionisti su doživjeli proganjanje pod nacionalsocijalističkim režimom kao i zatvaranje u koncentracione logore (Paul Rassinier, Josef G.Burg). Drugi su vojni veterani Drugog svetskog rata, iz nemačke i savezničke vojske (Werner Rademacher, Wilhelm Stäglich, Douglas Collins).

Neki revizionisti su profesori (prof. Robert Faurisson, prof. Arthur R.Butz, prof. Christian Lindtner, prof. Costas Zaverdinos) i neki imaju doktorate (dr. Wilhelm Stäglich, dr. Robert Countess, dr. Stephen Hayward, dr. Herbert Tiedemann). Neki su diplomirali hemiju, fiziku, ili inženjerstvo (Michael Gärtner, Germar Rudolf, Arnulf Neumaier, Friedrich Berg), drugi su istoričari (Mark Weber, Robert Countess, Carlo Mattogno), ili učitelji u drugim područjima, kao što je Jürgen Graf.

U redovima revizionista holokausta nalaze se komunisti i socijalisti (Paul Rassinier, Roger Garaudy), umereni levičari (Pierre Guillaume, Serge Thion), liberali (Andrew Allen, David Cole, Bradley Smith, Richard Widmann), konzervativci (Germar Rudolf, Carlo Mattogno, Werner Rademacher), desničari (Udo Walendy, Mark Weber) i nacionalsocijalisti (Ernst Zündel). S obzirom da autor ne smatra važnima klasifikaciju revizionista prema političkoj orijentaciji, ne može garantovati za ispravnost tog odabiranja.

Uključeni su takođe Francuzi (Robert Faurisson, Pierre Guillame, Roger Garaudy, Paul Rassinier, Vincent Reynouard, Jean Plantin), Amerikanci (Bradley Smith, Mark Weber, Arthur Butz, Richard Widmann, Fredrick Leuchter), Nemci (Germar Rudolf, Werner Rademacher, Michael Gärtner, Arnulf Neumaier, Wilhelm Stäglich), Švajcarci (Jürgen Graf, Arthur Vogt), Italijani (Carlo Mattogno), Španci (Enrique Aynat), Jordanci (Ibrahim Alloush), Marokanci (Ahmed Rami), Šveđani, Danci, Poljaci, i Rusi, samo za primer.

Paul Rassinier, profesor geografije i istorije, bio je borac francuskog pokreta otpora koji je mnoge godine proveo u nemačkim koncentracionim logorima. Osporio je izjave zatvorenika koji je s njim boravio, E.Kogona i drugih i time postao osnivač revizionizma holokausta.

Šta revizionisti holokausta žele?

S obzirom da revizionisti okupljaju tako heterogenu grupu nemoguće je utvrditi šta revizionisti pokušavaju postići. Očito, kliše o revizionistima zato mora biti pogrešan i navoditi na krivo. Ipak, revizionisti imaju jednu stvar koja je zajednička: odlučnost u dokazivanju ispravnosti njihovih stajališta o holokaustu i uveravanju drugih u isto. Revizionisti bi se verojatno beskonačno svađali o svemu drugom, posebno ako bi tražili zajedničkog političkog istomišljenika. Zato je neispravno pripisati im jedinstveno političko stajalište. Politička gledišta revizionista su uistinu različita.

Suprotno od ovog, vlade i mediji od najčešće zapadnih društva objavljuju kliše da su svi revizionisti ekstremisti desnice koji pokušavaju obnoviti nacionalsocijalistički režim kako bi uveli desničarsku autoritativnu vladu. Ovo je možda tačno za revizioniste koji pripadaju ekstremnoj desnici, ali oni su tek malena manjina u redovima revizionista. Možda će par odličnih primera ilustrovati političku različitost revizionističkog mišljenja:

Paul Rassinier: šta bi motivisalo francuskog komunistu koji je bio u nemačkom koncentracionom logoru na osnovu njegovih aktivnosti, da pokuša oživeti nacionalsocijalizam u Nemačkoj?

Josef G.Burg: šta bi motivisalo židova koji je patio i pod okupacijom Nemaca i Rusa tokom Drugog svetskog rata?

David Cole: šta bi motivisalo liberalnog mladog Amerikanca židovske vere?

Fredrick Leuchter: šta bi motivisalo potpuno apolitičnog američkog stručnjaka u tehnologiji plinskih komora za egzekuciju?

Pierre Guillaume, Serge Thion: šta bi motivisalo levičarskog francuskog anarhistu da pokušava oživeti nacionalsocijalizam u Nemačkoj?

Roger Garaudy: koji motiv bi bio dugo vremena istaknutom francuskom komunisti?

Bradley Smith, Richard Widmann: koji bi motiv bio liberalnim Amerikancima?

Vincent Reynouard, Jean Plantin, Germar Rudolf: mladi liberali i konzervativni evropski profesionalci, rođeni u srednjim 60-tim. Koji motiv oni imaju u oživljavanju nacionalsocijalizma?

Da li je stvarno važno šta revizionist želi postići svojim političkim ili drugim idejama? Citirajmo Germara Rudolfa:

„Svima koji su ikada sumnjali da je motiv revizionista želja povratiti nacionalsocijalizam, ili povratiti prihvatljivost desničarskih političkih sistema, ili pomoći u proboju nacionalizma, želeo bih poručiti sledeće:

Pri istraživanju istorijskih događaja naš najviši cilj mora biti celo vreme otkrivanje onog kako je zaista bilo, kako je tvrdio nemački istoričar iz XIX veka Leopold Ranke. Istoričari ne bi trebali stavljati istragu u službu stvaranja krivičnih optužbi protiv npr., Džingis kana i mongolskih hordi niti uzdizati ijednu od njihovih grešaka. Svako ko insistira da istraživanje treba biti isključeno zbog oslobađanja Džingis kana od kriminalne tužbe bio i objekat podsmeha i sumnjalo bi se da je on delovao iz političkih razloga. Ako to nije tako, zašto bi iko insistirao da naše istorijsko gledanje Džingis kana bude utemeljeno jedino na njegovim žrtvama i neprijateljima? Jednako zaključivanje se primenjuje na Hitlera i treći Reich. I revizionisti i njihovi protivnici imaju pravo na svoja politička mišljenja. Optužba da su revizionisti zainteresovani samo za oslobađanje nacionalsocijalizma i da takav napor nije za pohvalu ili je čak kriminalan, je bumerang: Ovoj je optužbi preduslov da se smatra neprihvatljivom što delimično istorijski oslobađa nacionalsocijalizam, i čineći to svakako moralnim. Ali ako se hipotetičko oslobađanje osnovano na verovatnim činjenicama deklariše kao neprihvatljivo, pojedinac otvoreno priznaje da nije zainteresovan za potragu za istinom nego za inkriminisanje nacionalsocijalizma istorijski i moralno pod bilo kojim okolnostima i uz bilo koju cenu. A motivacija koja stoji iza toga može biti jedino politička. Stoga oni koji optužuju revizioniste da zloupotrebljavaju svoje istraživanje iz političkih razloga su se sami sebe pokazali krivim za isti prekršaj. Zato nisu nužno revizionisti ti koji su vođeni političkim motivima – iako nekoliko njih jeste – ali potpuno sigurno su to svi oni koji optužuju druge za pokušaj u određenoj meri istorijskog uzdizanja političkog sistema koji još odavno ne postoji. Kao posledica naše istraživanje nikada ne sme biti zamarano mogućim moralnim usporavajućim efektima naših otkrića u vezi političara ili režima prošlosti, već jedino činjenicama. Svako ko se tome protivi ne razume naučno istraživanje i ne bi trebao osuđivati druge zbog autentične istrage. “

Da li je revizionizam holokausta ilegalan?

U SAD-u je to rešeno Prvim amandmanom, kao i svaki miroljubiv, učeni govor, što znači da je sasvim legalno govoriti, pisati i objavljivati revizionistička stajališta. Stvari su ipak puno drugačije kada posmatramo Kanadu, Australiju, ili čak pojedine zemlje u Evropi.

U Australiji i Kanadi će sve što je uvredljivo židovskoj zajednici biti progonjeno njihovom tzv. „Komisijom za ljudska prava“, telo koje postoji paralelno pravnom sistemu i koje može zatražiti zaplenu publikacija, plaćanje naknadi i iznuditi izvinjenje „zločinaca“. Iako ove komisije nisu deo redovnog pravnog sistema, neposlušnost prema istima značio bi sam po sebi zločin, koji bi doveo zauzvrat do krivičnog terećenja pravnih sistema Kanade i Australije. Iako holokaust sam po sebi po ničemu ne upućuje na židove, sve se židovske zajednice osećaju vrlo uvređenima njime, jer revizionizam direktno ili indirektno dolazi do zaključka da određene židovske ličnosti nisu uvek bile verodostojne u svojim iskazima o Drugom svetskom ratu. Naravno, bilo bi iznenađujuće kada bi židovi bili jedina prepoznatljiva grupacija ljudi koja nikada ne laže, izvrće ili preteruje, ali očito vodeće židovsko predstavništvo smatra da niko ne bi trebao smeti tvrditi da su određeni židovi bili nepošteni u vezi holokausta.

U pojedinim evropskim zemljama se revizionizam holokausta smatra ozbiljnim prekršajem. U Francuskoj ljudi za to mogu završiti u zatvoru do godine dana; u Švajcarskoj do tri godine; u Nemačkoj – kao i u Izraelu – pet godina; u Austriji je moguća zatvorska kazna u trajanju od deset godina.

Ipak, ako pogledamo pravnu situaciju trebali bi insistirati, barem teoretski, na tome da revizionizam holokausta bude savršeno legalan u svim ovim zemljama. To je tako jer su sve ove zemlje potpisale UN-ovu Deklaraciju o ljudskim pravima, koja ta ljudska prava veže za sve te zemlje. Sloboda govora sme biti ograničavana jedino u slučajevima vređanja i podsticanja kriminalnih radnji, ali sloboda naučnog istraživanja i miroljubivog govora nikada ne sme biti ograničavana – teoretski. Iz tog je razloga nedavna opsežna nemačka doktorska disertacija o Kazni Auschwitzove laži došla do zaključka da je potiskivanje revizionizma holokausta povreda temeljnih ljudskih prava.

U praksi je situacija u Evropi sasvim drugačija. Kao činjenica, odgovor mora biti „da“; revizija holokausta je uistinu ilegalna u mnogim zemljama Evrope. Od sredine 1980-tih i delimično od 1995., revizionisti holokausta su bili kažnjavani velikim globama i zatvorskim kaznama iz nijednog drugog razloga nego opovrgavanja službene verzije holokausta, govorno i pismeno. Sudovi i mediji su udružili snage u suzbijanju neprilagođenih kritika i naučnika kao „osporavatelja Auschwitza“ ili „osporavatelja holokausta.“ (Vidite izveštaje u časopisu The Revisionist).

Istražimo Nemačku kao najprogonjeniju naciju. Osnova za službenu represiju u Nemačkoj je paragraf 130 Nemačkog kaznenog zakona, koji očito krši i UN-ovu Deklaraciju o ljudskim pravima i 5.članak nemačkog Ustava. Pod 3. člankom, paragraf 130, negiranje nacionalsocijalističkog masovnog ubijanja kažnjivo je zatvorskom kaznom u trajanju do pet godina zatvora, a negiranje je definisano kao „insinuiranje neistine u svrhu tvrđenja tačnijeg mišljenja.“ Kazneni zakon time implicira da je svako osuđen na istinu službenog pojma istorije; i tako bilo ko bi mogao izraziti sumnju ili suprotno mišljenje, laže smišljeno i s kriminalnom tendencijom, ili je on/ona lud. Takođe je kažnjiv prekršaj – čak i za advokate branioce! – prezentovati ijedan dokaz pred nemački pravni sud, koji bi bacio sumnju na službenu verziju holokausta. O hrabri novi svetu koji imaš takve zakone!

Nije revizionizam holokausta ono što je nepravedno; već je to procedura nemačkih sudova. Na žalost, sudovi su ti koji imaju moć. Jednaku situaciju srećemo u Austriji, Švajcarskoj, i u određenoj meri i u Francuskoj.

Već sada preko deset godina, nemačka vlada je bila zaposlena u ponovnom paljenju knjiga, primarno revizionističkih knjiga. U dodatku, oko deset do petnaest hiljada Nemaca je tuženo za miroljubive „misaone zločine“ svake godine!

Klimaks nemačkoga lova na veštice, „misaonih kriminalaca“ je 2001. kulminirao, kada je nemački javni tužilac odbio prigovor konzervativnog aktiviste koji je bio okarakterisan od strane medija kao „nazi“. Kao razlog ne dopuštanja tog prigovora, ovaj je tužilac izjavio da bi nemačka javnost smatrala da je svako na političkoj desnici „nazi“, bio on konzervativac, patriota, desničar, ekstremist, fašist, ili nacionalsocijalist. S obzirom da je „nazi“ postao opšti pojam za svakoga iz desnice, niko se ne i trebao uvrediti takvom oznakom dok god on uistinu pripada ijednoj grupi koja se smatra desničarskom u bilo kom pogledu (vidite dokument od malopre). To znači da je svako ko je na desnoj strani prema definiciji nemačkih autoriteta „nazi“.

Neko oseća nužnim podržavanje represije neonacista, koji su u medijima obeženi kao brutalni i odvratni. Ipak, ovo se mora uzeti u obzir: ko god se slepo slaže da bi neonacisti trebali biti proganjani isključivo na temelju njihovog drugačijeg stava, se ne bi trebao žaliti ako se obeleži kao neonacista i progone jer je sused izjavio da je mahao nacionalnom zastavom ili pevao himnu. Jer to je upravo ono što se u Nemačkoj događa: oni koji izražavaju čisto normalne patriotske osećaje, što je posve normalno i uobičajeno u SAD-u, se u Nemačkoj smatraju neonacistima – toliko je tamo zastranio politički spektar. Svako je dužan protestovati protiv progona nekonvencionalnih mislioca. Ovo je istinito ne samo ako progon dolazi od diktatorstva, nego i ako proizlazi iz ustavne demokratije!

Gde možete pročitati naučiti više o revizionizmu holokausta?

Najbolje, najjeftinije mesto za to je internet i posebno za one koji govore engleski, web-stranice https://codoh.com , http://www.ihr.org/, kao i http://www.vho.org/ . Ako vam pružalac usluge blokira te stranice (očit dokaz cenzure), možete to zaobići uz pomoć besplatne službe omogućene uz http://www.anonymizer.com . Anonimizer onemogućava vašem pružaocu usluge prepoznavanje sadržaja koji „skidate“, tako da ne može biti cenzurisan.

Na http://www.vho.org/ je na raspolaganju gotovo sva revizionistička literatura, direktno ili preko linkova sa drugih stranica. Na svakoj stranici http://www.vho.org/ postoji kartica „Index“ (menu) preko koje možete naći ime, jezik i indicije na temu. Kao uvodne radove preporučujemo:

Jürgen Graf, The Giant With Feet of Clay

G.Rudolf, Jürgen Graf, Lectures on the Holocaust

Naprednijim čitaocima preporučujemo:

German Rudolf, Dissecting the Holocaust

dalja izdanja iz serije priručnika o holokaustu

Čitaocima koji su zainteresovani za redovne časopise o revizionizmu, preporučujemo:

The Revisionist (engleski)

The Journal of Historical Review (engleski)

The Barnes Review

Vierteljahreshefte für freie Geschichtsforschung (nemački)