U drugoj polovini XIX veka u Evropi je nastao pokret poznat kao Cionizam. Cionizam je prvobitno imao za svoj cilj osnivanje jevrejske države na području Palestine. Danas se ovaj pojam odnosi na one Jevreje koji žele da prošire sadašnju državu i na okolne prostore koji su trenutno vlasništvo Palestinaca. U svom širem značenju, pojam “Cionist” se odnosi i na određene elemente iz jevrejske zajednice koji veruju u tzv. jevrejsku superiornost nad ostalim narodima, tako stavljajući svoje vlastite interese ispred interesa naroda države u kojoj borave. Velika je greška verovati da su svi Jevreji pobornici “Cionističke mafije” ili zagovornici jevrejske superiornosti. U stvari, neke od najjačih osuda Cionizma upravo dolaze od strane pojedinih Jevreja.
Postoji mnogo anti-cionističkih knjiga i rukopisa pisanih od strane značajnih jevrejskih pisaca, istoričara i novinara kao što su John Sack, Alfred Lilienthal, Noam Chomsky, Israel Shahak, Benjamin Freedman, Jack Bernstein, Henry Makow, i Victor Ostovsky, samo par njih ovde navodimo. Postoji takođe jevrejska verska grupa koja se naziva “Neturei Karta, Jews United Against Zionism” (Ujedinjeni Jevreji Protiv Cionizma). Zbog svojih hrabrih istupanja, ovi ljudi su morali da podnesu mnoge žestoke udarce cionističkih klevetničkih grupa kao što su the Anti Defamation League (ADL) – organizacija koja se specijalizovala u blaćenju, klevetanju i špijuniranju. Pisac Jack Bernstein najbolje je opisao prljavu prirodu ADL-a ovako:
“Meni je veoma poznata vaša taktika, draga moja cionistička braćo, kojom se služite da ućutkate one koji pokušavaju da obelodane vaše subverzivne radnje. Ako ta osoba nije jevrejske nacionalnosti, vi je odmah proglasite “anti-semitom” što je samo jedna dimna zavesa koja vam služi za sakrivanje vaših prljavih rabota. Međutim, ako je osoba koja vas razotkriva Jevrej, onda se služite drugom taktikom:
* Prvo, ignorišete optužbe nadajući se da se informacija o tome neće daleko proširiti
* Ako se informacija proširi, onda je vi pokušate da ismejete kao i osobu koja je promoviše.
*Ako ni ovo ne radi, onda je vas idući korak – atentat na ličnost. Ako čovek nije imao skandala iza sebe, onda će te se vi potruditi da već izmislite neki.
*Ako ništa od ovoga ne donese željeni efekat, vi se onda nećete ustručavati ni fizičkog napada na tu osobu.
Vi nikada niste pokušali da dokažete da je sama informacija netačna. Tako, pre nego što započnete svoje napore da me ućutkate, ja vam nudim jedan izazov: Vi kao cionisti skupite određen broj jevreja Cionista i svedoka koji će zastupati vaše stavove; a ja ću skupiti isti broj osoba koji su anti-cionisti, pro-američki nastrojeni jevreji i svedoci.
Onda će Cionisti i Anti-Cionisti objasniti i obrazložiti svoje stavove, a onda mogu da raspravljaju o ovoj knjizi i svom materijalu u vezi sa njom – a ova debata će se održati u televizijskom studiju. Hajde da prezentiujemo sve informacije obeju strana i da pustimo američku publiku da sama odluči sta je istina a šta ne. Zar ovo nije pošten predlog? Vi će te svakako rado prihvatiti ovaj predlog, ako ono što sam ja napisao nije istina. Ali ako se ponovo vratite na staro zapomaganje “Laži, sve su ovo laži!”, vi će te onda time samo da potvrdite američkoj publici da je u stvari sve ovo što sam napisao- istina“.
Ne moramo ni da kažemo, da Bernstein-ov izazov nikada nije bio prihvaćen.
Međutim, cionistima s kraja XIX veka jedna od prepreka u šemi preuzimanja Palestine bila je ta što je Palestina u to vreme bila pod Turskom Otomanskom Imperijom, i u to vreme Turcima nije ni na pamet padalo da se odreknu tog komada teritorije, koju su smatrali svojim vlasništvom, u korist evropskih cionista. Veoma malo jevreja je u to doba živelo na području Palestine, i Jevreji inače nisu ni imali kontrolu nad tim prostorima sve od vremena Rimske Imperije. To ujedno i briše mit kako se “Arapi i Jevreji vekovima bore oko ove teritorije”. Šačica arapskih Jevreja koja je u to vreme živela u Palestini vrlo se lepo slagala sa Muslimanima i nije izražavala nikakvu želju da zbaci s vlasti otomanske vladare i osniva izraelsku državu. Inicijativa odvajanja Palestine od Otomanske Imperije došla je direktno od strane evropskih cionista, koji su postali veoma uticajni u mnogim evropskim zemljama.
Nekim “slučajem” cionističkoj mafiji se uskoro ukazala i jedna velika prilika. Došla je 1914-ta godina i počeo je veliki rat izmedu Nemačke, Austro-Ugarske i Turske, sa jedne strane, protiv Engleske, Francuske i Rusije, sa druge strane. Da bi se zadržali na temi septembarskog događaja i “Rata Protiv Terorizma”, nećemo ulaziti u analizu razloga i podloge za Prvi Svetski Rat. Ono što moramo da razumemo je da su cionisti odigrali veoma vaznu ulogu u uvlačenju SAD u ovaj krvavi evropski sukob – rat u kome SAD nisu imale apsolutno nikakvog vitalnog interesa da učestvuju.
Situacija je bila ovakva. Do 1916-te godine Njemci, Austrijanci i Turci su skoro dobili taj rat. Rusija je bila u haosu i skoro da bude kompletno progutana komunističkom revolucijom. Francuska je imale strašne gubitke a Britanija je bila opkoljena nemačkim podmornicama. Nemačka je ponudila Britaniji prekid rata uz uslove koji su tada odgovarali Britaniji. Ali su Britanci kao i internacionalni cionisti imali još jednu igrajuću kartu.
Britanska vlada i cionistički lideri napravili su jedan prljav dogovor. Cioniste je vodio Chaim Weizmann, čovek koji će kasnije postati prvi predsednik Izraela. Cionisti su obećali da će uvući u rat moćne SAD na strani Britanije, koristeći svoje uticajne veze, tako da će onda ovi moći da slome Nemačku i Tursku, a zauzvrat Britanija će njih nagraditi preuzimanjem Palestine od poraženih Turaka, kad se rat završi. Britanci su prethodno hteli da daju cionistima neka područja u Africi, za formiranje jevrejske države, ali Cionisti su bili istrajni u svom zahtevu za Palestinom. Tako, kad se Palestina nađe pod britanskom kontrolom, evropskim jevrejima će biti dozvoljeno da je nasele u velikom broju, i tako osnuju svoju državu.
Cionistički moćnici kao Bernard Baruch, Louis Brandeis, Paul Warburg (osnivač Američke Banke Federalnih Rezervi), Jacob Schiff, i drugi odmah su počeli sa obradom američkog presjednika Woodrow Wilson-a. Preko noći je američka stampa, većinom kontrolisana od strane cionista, pretvorila njemačkog kajzera i njegov narod u “krvožedne Hune”, odlučne da po svaku cenu unište zapadnu civilizaciju. Tako su SAD 1916-te godine, uz pomoć režiranog incidenta sa američkim brodom “Lusitania” (potopljen od strane Britanije, a optužili Nemačku) ušli u rat na strani Britanije, sa parolom “osiguravanja demokratije u celom svijetu”.
“Potprašimo Hune!” glasio je poznati propagandni poster Freda Strothman-a, – taj slogan je postao i ratni poklič svih američkih patriota. Woodrow Wilson je bio zatečen jakom i čudnom silom koja je bila izvan njegove kontrole – silom koju je on sam već pokušao da opiše u svojoj knjizi “Nova Sloboda” intrigirajućim rečima:
„Otkako sam ušao u političke vode, mnogi ljudi su mi privatno poveravali svoje tajne i stavove. Neke od najvećih ličnosti SAD na poljima trgovine i industrije se plaše nečega. Oni veruju da postoji jedna tako moćna, tako organizovana, prepredena, sveobuhvatna i ubedljiva sila, da samo sa šapatom mogu o njoj da govore”.
U međuvremenu u Nemačkoj, – gde su cionističke snage takođe imale strahovito veliki uticaj na štampu i industriju – ratni entuzijazam je odjednom splasnuo, razvodnjen pomoću medija, čiji su vlasnici mahom bili Jevreji. Takođe, marksističke i jevrejske vođe radničkih sindikata počeli su organizovati radničke štrajkove u nemačkim fabrikama oružja. Tako sa nemačkim odeljenjem internacionalne cionističke mafije koje je podrivalo Nemačku iznutra, i engleskim i američkim odeljenjima koja su uspela da uvuku Ameriku u rat, nije prošlo dugo dok Nemačka, Austrija i Turska nisu poražene i njihove mape prekrojene od strane pobedničkih sila, Versajskim Paktom (Treaty of Versailles), 1918-te godine. Uz mnoge cionističke bankare koji su prisustvovali i uticali na Versajski Sporazum, Cionisti su imali i svoju vlastitu delegaciju tamo, koju je predvodio Chaim Weizmann.
Velika Britanija je izdala Balfour-ovu Deklaraciju u Novemberu 1917-te godine, godinu dana pre nemačke kapitulacije, mada je ona bila pripremljena jos 20 meseci ranije, uz Weizmann-ovu inicijativu. Deklaracijom se dozvoljavala masovna emigracija Jevreja u Palestinu, uz obećanje zaštite prava Arapa. Arapi koji su živeli u Palestini, nisu poverovali u ova obećanja. Mada su žestoko protestovali, nisu mogli ništa da učine kako bi zaustavili talas jevreskih emigranata. To je bio prvi korak kreiranja onoga što će postati izraelska država, 20 godina kasnije.
Nekoliko godina nakon rata, jedan američki cionista, milioner, po imenu Benjamin Freedman prekinuo je sve svoje veze sa ovom organizacijom, i okrenuo se protiv nje. Freedman je bio vlasnik kompanije the Woodbury Soap Company i jedan od monogih cionista koji su prisustvovali Versajskom Sporazumu. Imao je vrlo dobre veze uključujući i nekoliko američkih predsednika. Freedman-u se smučilo kriminalno ponašanje cionističke mafije I tako je posvetio veći deo svog bogatstva, i života, razotkrivanju istina u vezi oba svetska rata, kao i cionističkih manipulacija u Americi. Prema Freedman-u, Wilson-a su Cionisti ucenili javnom objavom jedne njegove vanbračne veze za vreme dok je bio predsednik Princeton Universiteta. Freedmanovi opsežni (I sakriveni) rukopisi, govori, i knjige na ovu temu, predstavljaju obaveznu literaturu (ukoliko ih uspete pronaći!). Jedan od lidera Anti Defamation League – Arnold Forster – okarakterisao je Freedman-a kao “Jevreja koji mrzi samog sebe”. Ovde je jedan kratak izvod iz govora kojeg je Freedman održao 1961-ve godine u Willard Hotel-u, u Washington DC, u kome je opisao ove sile i pozadinu ulaska Amerike u Prvi svetski Rat:
“Nemački cionisti, koji su predstavljali cioniste istočne Evrope, otišli su u Britanski Ratni Kabinet i – biću kratak pošto je ovo dugačka priča, ali imam dokumente kojima mogu da dokažem sve što tvrdim – i rekli su: “Slušajte. Još uvek možete da dobijete ovaj rat. Ne morate da se predate. Ne morate da prihvatite mirovne uslove koji su vam ponuđeni od strane Nemačke. Vi će te dobiti ovaj rat ukoliko Sjedinjene Američke Države uđu u njega, kao vaš saveznik. SAD nisu bile u ratu u to vreme. Mi smo tada bili sveži, mladi, bogati i moćni. Rekli su Englezima: „Mi vam garantujemo da ćemo uvući SAD u rat kao vašeg saveznika, ako nam vi obećate Palestinu nakon što pobedite u ratu”. Drugim rečima, dogovorili su se.
Engleska je imala toliko prava da obećava Palestinu bilo kome, isto koliko bi imale prava SAD da obećaju npr. Japan – Irskoj, iz bilo kog razloga. Apsolutno je apsurdno da velika Britanija, koja nikad nije imala interese niti bilo kakva prava na području palestinske teritorije, da nudi Palestinu kao zalog kojim će platiti Cionistima uvlačenje Amerike u rat. Međutim, oni su dali to obećanje, u oktobru 1916.-te godine. Vrlo kratko nakon toga, ne znam koliko vas se toga seća, SAD koje su bile totalno pro-nemački nastrojena u to vreme, ulaze u rat kao britanski saveznik“.
Mi možemo samo raspravljati u kojoj meri je ovaj prljavi dogovor između Britanaca i Cionista doprinjeo uvlačenju i pogibiji američke djece u ovom krvavom evropskom sukobu. Mnogi, kao i Freedman, vjeruju da je to bio i jedini razlog za ulazak Amerike u taj rat. Drugi, kao i ja, pisac ovog teksta, misle da je to bio samo glavni dodatni faktor. Međutim, ono oko čega se možemo složiti je činjenica da – Cionistima nije ni malo smetalo da Amerikanci ginu zbog njihovih sebicnih interesa. Čak i u Enciklopediji Britanici, kao i u MS Encarta (traži pod: „Balfour Declaration) potvrđuje se ova činjenica. Ovde je jedan izvod:
BALFOROVA DEKLARACIJA. „Balforova deklaracija je dokumenat sačinjen u martu 1916 – te godine, a objavljen u novembru 1917.-te godine, za vreme Prvog Svetskog Rata, od strane Arthur-a James-a Balfour-a, tadašnjeg ministra inostranih poslova Britanije…dokument je specifično izrazio podršku britanske vlade cionistima za osnivanje nacionalne države Jevreja na području Palestine.” Dokumenat je obavezao britansku vladu da učini sve napore u ostvarenju ovog zadatka” uz dodatak da se mora jasno da razume da se ne sme ništa učiniti što bi narušilo prava postojeće ne-jevrejske zajednice u Palestini.”
„Svrha ovog dokumenta je bila da se zadobije podrška Jevreja kako iz zaraćenih država, tako i Amerike. Kao rezultat ove deklaracije, 1948.-me godine došlo je do osnivanja Izraela kao nezavisne države, na naznaćenoj teritoriji”.
WEIZMANN —— BRANDEIS —— BARUCH ——— WARBURG
ČETVORICA CIONISTA KOJA SU NAGOVORILA WOODROW WILSON-a (desno) na Prvi Svetski Rat
Ĉudnije od Fantazije
Dr. Albert D. Pastore
